Da li grešim ako kažem da je tvoj dodir drugačiji od svih ostalih? Da se ne može uporediti ni sa jednim dodirom na svetu? Pa, ne znam da li se to meni samo čini, ili je to stvarno. Dodirnem ja svašta I svakoga, ali nešto mi nije neki osećaj, nije kao kada tebe dodirnem. Ili ti mene, još bolje. Ništa mi nije jasno. Nešto razmišljam, da nije zbog toga što, kada te dodirnem, ne pomerim samo ruku, pipnem te I gotovo. Nego, pomerim ruku, uključim srce, prorade mi osećanja, zadrhtim, prodje neki osećaj celim mojim telom. E, onda sve ja to sakupim u jedno, dodirnem te I eto ga. Nalet osećanja. Bujica emocija. Zato, mili. A da li ima potrebe da ti opisujem šta se tek desi kada te osetim na svojoj koži? Osetim sve to, samo million puta jače. Jedino tvoj dodir ne smatram za čist fizički kontakt. Jedino tvoj. Ne volim kada me dodirneš samo u prolazu. Pa ne može tako. Miluj me. Jer to tako volim. Unesi celog sebe u to. Da mogu ceo život samo da te dodirujem. Nekako osećam da mi je sve malo. Tako sam nezasita kada si ti u pitanju. Tako sam sebična. Tako nestrpljiva. Ali, šta me briga. Pa, zbog toga si I moj. Zbog toga sam I tvoja. Tvoja ramena, grudi, ruke. Tako ih volim. Tako mi znače, tako volim da ih osetim pod prstima. Priznajem. Samo se prepusti. I osećaj.
Kako volim zagrljalje. Toliko osećanja stane u njima, toliko lepog osetiš u jednom trenutku, u jednom zagrljaju. Ko ih je samo izmislio? Pa tako bih volela da upoznam tog čoveka, ili ženu. Može biti da je to bila žena, jer je samo ona mogla biti tako nežna, tako osećajna, tako mila, a opet tako snažna. To je zagrljaj. Kada sve to osetiš odjednom. Koji osećaj. Grli me, on. Jako, snažno. Osećam da me toliko voli, osećam sve što bi mi hteo reći. A nije potrebno da mi priča, dovoljno je da me grli. Uspevam da tu jačinu, to grljenje pretočim u reči. Ne volim mlitave muškarce, koji misli da će me povrediti ako me jače priviju uz sebe. Nećeš, nećeš me povrediti. Neće me boleti. Samo neka bude što jače. Samo da te što bolje osetim. I, šta je zagrljaj ako traje kratko? Ni to ne razumem. Zagrliti znači voleti onog koga grliš. Znači da ti je toliko puno nedostajao. Dodješ, pogledaš me u oči, skloniš mi kosu sa lica, približiš se još malo I polako me privučeš sebi, dok me obuhvatiš. A kada sam već u tvojim rukama, tada me stegneš, osećam da će mi zastati dah, ali uživam. Osećam tvoju ljubav I ništa mi više nije potrebno. Ne moraš mi ništa reći. Ćuti I diši. Osetiću tvoj dah I naježiću se. Ja sam žena, nežnija od tebe, ali I ja tebe grlim što jače mogu. Neću ti dozvoliti da ne osetiš moj dodir. Pokazaću ti moju ljubav. Moju toplinu. Želim te, o tako te želim. Osećaš?
Treba mi on, da me onako bolno voli. Bolno kažeš? Bolno, kažem. Onako kako niko drugi ne zna voli. Onako jako, onako strasno. Da me voli I da mu nedostajem. Svakog trena. Ali ne onako mazno, izlizano, kliše. Nego onako najjače na svetu, sa patnjom I čežnjom, da mi je tako daleko, da mi je tako stran, a opet, da je samo moj. I da sam samo njegova. Da budemo na distanci, da bude hladan, ali kada me zagrli, da mi prenese sva svoja osećanja. Sve reči koje mi nije rekao. A koje oseća. Da to bude čarobno, da bude samo naše. Da čini da više nikada ne osetim tako nešto. Takvu ljubav, takvu strast. Ta ljubav ne liči na ostale ljubavi. Ta ljubav nije stalna prisutnost, nije stalno zvanje, stalno upućivanje onih nežnih reči, u bilo koje doba. Pa ne. Nije. Volim njegovu odsutnost, koja nestaje čim me poljubi. Čim me zagrli, ili ugleda. A ja? Isto tako. Ne volim da budem kao ostale žene, kao one koje imaju potrebu za stalnim izjavama ljubavi, stalnim držanjem za ruku I svega ostalog. Volim da se pravim nedostižnom za njega. Da budem tajanstvena. Da ga provociram. Stalno, I to pogledom. Ali, kada me dodirne, kada me zagrli, postajem najnežnije stvorenje na svetu. Postajem njegova. I ničija više. I upravo ta strast me cini živom. Upravo ta strepnja. Ta naša ljubav koja boli. Koja se iskazuje uzdisajima, njegovim tihim I dubokim, a mojim tihim I zavodljivim glasom. Ne volim romantiku. Ne volim iznenadjenja. Volim samo njegovu pojavu. Volim način na koji vodi ljubav sa mnom. Ne previše nežno. Volim da osetim da je muškarac. Da osetim njegovu snagu. Ali, on tačno zna do koje granice. Tačno zna kada ce da me miluje. Onako polako, kao da ta noć nikada nece proći. A onda, onda me tako jako privije uz sebe I tiho šapuće. Nedostajala si mi. Sada si samo moja. Iz ovog zagrljalja te nikada neću pustiti. Znaš to. Znaš da te volim. Nikome te ne dam. Uvek ću biti uz tebe. Znaš I to. Tako se uspavamo. Ne ispušta me iz svojih ruku, grli me tako snažno. A ja, ja samo želim da to traje zauvek. Ujutru uvek ustaje pre mene. Probudi me onako spreman, u košulji koja samo njemu tako dobro stoji. Vezujem mu kravatu, onako pospana I najsrećnija na svetu. Ljubi me u čelo I mora da krene.Očajnički želim da ostane. Znaš da moram da idem, moja jedina. Zvaću te. Željno ću iščekivati naš ponovni susret. Ljubi me još jednom I odlazi. Vraćam se u krevet, zamišljam da je još pored mene, još osećam njegov stisak, njegovu kožu na mojoj I uspavljujem se ponovo. Budi me telefon nakon kratkog vremena. Poruka. On je. Volim te, najmoja.
